Ovih dana mnoge je potreslo sećanje Beograđanina Ivana Lalića čiji je život spasio Sarajlija na ratištu 1992. godine.
Mufid, sin jedinac porodice Ramić poginuo je braneći Sarajevo u 27. godini i sahranjen je na Mahmutovcu. Mufidov otac Ismet, umro je u septembru prošle godine, kako se Lalić priseća, umoran od tragedije koja je zadesila njegovu porodicu koje može biti ponos Sarajeva.
Tokom ovoliko godina, Lalić je Mufida idealizovao kroz metafore govoreći o dvojici malih ljudi koji su bili mladi, u punoj snazi i volji za životom, ali nije bilo sreće da obojica prežive i ako ih niko nije pitao da li žele rat.
Lalić danas, 23 godine kasnije ima troje dece, divnu porodicu i bavi se poslom koji voli, kada god razmišlja o tome pomisli na Mufida koji mu je sve to omogućio spasivši mu život. I pre ranjavanja Lalić je odlazio u Sarajevo, video sve strahote bombardovanja i skrivanja od granata.
Ivan je bio svestan da je mala verovatnoća da je Mufid živ, ali ipak nadao se čudu. Posle ranjavanja do 2000. godine nije odlazio u Sarajevo, mučili su ga osećaji sećanja i neprijatnost da li je Mufid živ i gde se nalazi. Raspitivao se preko Crvenog krsta i mnogih poznanika. Mnogo puta zamišljao je susret sa čovekom koji mu je omogućio da nastavi život. Jedan od tekstova koje je napisao i posvetio Mufidu Lalić je potpisao sa “tvoj beogradski brat”.
Lalić smatra da ima obavezu da govori o Mufidu i ljudima poput njega.
“Imam obavezu da mirim, da spajam, da uveravam da balkanski mali čovek nije kriv. On je prevaren, ponižen i obogaljen. Hajde sad malo lepih stvari. Hajde da plačemo – biće nam lakše, hajde da se smijemo, hajde da idemo jedni kod drugih u goste. Hajde da pričamo o onom četvrtfinalu u Veroni protiv Argentine 1990. i da li je Hadžibegić morao da promaši penal. Ja sam često u Sarajevu. Biću sve češće, nema druge. Jako mi prija. A i onako. Tu su neka divna prijateljstva.”
Lalić je imao priliku da upozna Mufidovog oca koji je tom prilikom nosio plavu, zimski jaknu od svog sina još od pre rata. Upoznao je i celu njegovu porodicu i rođake sa kojima je odrastao i provodio najviše vremena, Sa svima njima često je u kontaktu i redovno se posećuje.
Beograd razume muke Sarajeva
“Beograd, onaj kome pripadam, razume muke Sarajeva, stradanje i patnju biblijskih razmera i solidariše se s njima. Ne smemo proćerdati biološke živote u glibu devedesetih ili u rovovima svojih cementiranih predrasuda. Moramo da idemo dalje, bržim i boljim tempom. Ne smemo primitivcima, ksenofobima i zlikovcima dati šansu da više ikada bude po njihovom. Moramo da napravimo kritičnu masu dobre, pozitivne i pomiriteljske energije na Balkanu i da napravimo ozbiljan front za rekuperaciju regiona.”
